УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З"

Укупно приказа странице

Жаока

Жаока је оштар орган или дио тијела различитих животиња, најчешће код зглавкара, а који служи за убризгавање врсте отрова. Код неких врста опнокрилаца (пчеле), јединка након убризгавања отрова преко жаоке, умире.



_____________________________________жаока месеца августа 2015.


Светислав СтефановићМонархистичка опсена

Република, 23. 06. 1920.

                Непоправими браниоци монархије, кад немају другог излаза употребиће као последњи најјачи разлог, онај који смо већ имали прилике да додирнемо: указаће на рђаве републике, и поредиће их са добрим монархијама![1] Но ми још једном понављамо, да ни најгора република не говори у прилог монархији, него само у прилог бољој, у прилог доброј републици. Међутим, ми таквим браниоцима монархије можемо смело тврдити да ни најбоља монархија на свету није равна једној просечно доброј републици; и да до оне висине у културним вредностима до којих су дошле просечно добре републике у историји, од најстаријих времена до данас - од републике старе Јеладе, преко република Средњег века до савремених република Сев. Америке, до тих се културних вредности ни једна монархија није уздигла. И исто је тако истина да никад, кроз сву историју света, ни једна република није учинила човечанству ни најмањи део зала, злочина, несрећа, катастрофа, којима су монархије тако обилато даривале и своје сопствене народе и цело човечанство. Средства којима је једна и свака република у историји постајала велика била су увек средства културе, општег напретка, радиности, трговине, науке, уметности. Средства којима је свака монархија постајала велика била су увек средства силе и моћи, власти и завлађивања, обично брутална, често најбруталнија. Упоредите само, илустрације ради, старе грчке републике и римску империју и, на пр., северноамеричке републике и енглеску империју.
                Свака се држава, као и сваки жив организам, развија из оне унутрашње силе која ју је створила и оних спољашњих погодаба у којима се створила. Република се створила на темељу грађанских слобода, и она се на њима развија, подиже, расте, снажи се. Монархија се створила на власти једнога над свима, и она се проширује и развија влашћу једнога над свима и завлађивањем једних над другима. Као што су све републике на свету утицале својим демократским духом и својим општим културним вредностима, тако исто није било и нема ни једне монархије на свету која није утицала и неће да утиче на свет у првом реду својом моћи, својом силом, својом влашћу.
                Но ми можемо ићи и даље, и тврдити да су и све оне културне вредности које су имале и имају монархије у историји, постале у републикама, од којих су их монархије или наследиле или силом отеле и присвојиле, или су се у монархији створиле на темељу револуције. Величину римске империје створила је стара римска република и све културне вредности империје, нарочито римско право, положене су у републици од које их је империја наследила, и друге још на најбруталнији начин отела од старе Грчке. А ако парламентаризам чини главну културну вредност Енглеске, не треба заборавити да су основи његови положени у двема револуцијама против монархије.
                Чистих, културних вредности, у науци, у вештинама, у филозофији, што су дале и оставиле у наслеђе свету републике старе Јеладе, Италије Средњег века, Нидерландије, слободне немачке вароши, мање комуналне републике расејане по Европи у том веку - нису никад и нигде достигнуте вредностима створеним у монархијама. Кроз сву историју јасно је, да све оно што је рађено у слободном духу људском надмашује све оно што је рађено у служби ма које и ма како велике и сјајне земне власти. Они наши људи који се заносе величином енглеске империје, заборављају да је традиција свих великих духова енглеске, с бедним изузетком, не само против енглеског империјализма него и против енглеског ројализма. Цела је енглеска књижевна историја пуна републиканаца, револуционара и социјалних реформиста. И, зацело, све што је у њој највеће припада томе роду духова: од Милтона, Бајрона и Шелија, до Свинберна и Мориса, до Рускина и Б. Шоа.
                Последња се наша примедба односи на оне који верују да и монархија еволуира и може еволуирати. То је једна од највећих опсена. Држава и друштва еволуирају а монархија се грчевити труди да им се прилагоди , да се одржи у животу. При том њен развитак није еволуција, него дегенерација. Дегенерише се и она као облик државе, и дегенеришу се они који је носе и представљају. Дегенерика је пуна историја свих монархија. Ако су републике рађале, од Селона и Сократа, Платона и Перикла, све до Вашингтона и Вилсона, велике вође човечанства - монархије су рађале, од Нерона и Калигуле све до последњег Хохенцолерна, све велике џелате рода људског, све дегенерике и злочинце који су упропашћивали културу људску. Јер свака монархија значи власт и силу, а свака сила брутализира човека, не само оног над којим се врши него и још више оног који је врши. Најразвијенија, енглеска монархија, колико јуче водила је један од најсрамнијих ратова у историји, онај против Бура. О демократизму њеном могли би причати Ирци и Индуси, а они који се заносе парламентарном монархијом могли би се сетити да је пок. краљица Викторија само у једној сесији употребила своје владарско право, и одбила свој потпис на само 48 законских предлога! Наши велики љубитељи енглеске парламентарности чинили су пред нашим очима још лепше ствари: они су пронашли модус да владар, и без парламента, својим потписом ствара уредбе са пуном силом закона.
                Монархија не може еволуирати; она се дегенерише. У сваком случају - није елеменат прогреса чак ни на Балкану, да не кажемо ништа  друго.





[1] На ову тему Стефановић пише и у чланку "Последњи разлози", Република, 08. 07. 1920. 1.
       = извор: Светислав Стефановић СТАРИМ ИЛИ НОВИМ ПУТЕВИМА ОДАБРАНИ ПОЛИТИЧКИ СПИСИ (1899-1943). - Приредио Предраг Пузић. - Артпринт, Нови Сад, 2006. - 359 стр.; 20 цм. - стр. 43-44


ДОДАТАК

СТЕФАНОВИЋЕВО ПОСЛЕДЊЕ ПИСМО "Треба ми зимски капут, 1 ћебе, 1 јастук, прибор за бријање и 1 пешкир, мало хлеба, сланине и два кувана јаја." Напомена приређивача уз Последње писмо.Садржај овог писма, наравно, није политички интониран али је за нас пресудно то што је оно писано и послано из затвора. Стефановић, наиме, писмо шаље својој супрузи Гити, неколико дана по свом хапшењу. Адреса на коју је писмо упућено јесте Српска њижевна задруга, улица Краља Милана 19, у коју се његова породица склонила када је отпочело савезничко бомбардовање српске престонице. Поред цитираног дела садржај писма допуњују још две кратке међусобно неповезане реченице. Прва, испод подвученог текста, гласи "Поп Стојанова улица 9". Да ли је реч о месту утамничења? Стефановића је ухапсило, два дана по ослобођењу Београда, 22. октобра 1944. године, једно одељење по злу чувене ОЗН-е, лоцирано у Мишарској улици и надлежно за Први београдски кварт. Где је Стефановић прво одведен не зна се поуздано. Постоји прича да је по саслушању одведен у војно-судски затвор у Ђушиној улици, а потом у затвор на Ади Циганлији, најпосле у једну бившу аустроугарску касарну у Земуну, лоцираној на старом путу за Нови Сад. Ни прича о умешаности совјетског НКВД-а у цео случај није без основа, имајући у виду Стефановићево учешће у истрази поводом Катинског злочина. Поп Стојанова улица и данас постоји у Београду, односно на Врачару, недалеко од Црвеног крста. Постоји и зграда, заправо једна мања приземна кућа означена под бројем девет, грађена, по свој прилици, у годинама иза Првог светског рата. Зна се да је ОЗН-а још у току ослобађања Београда, и пре 20. октобра, хапсила и затварала људе. Пошто је све рађено такорећи у ходу, као привремени казамати служиле су и поједине веће куће, па је сасвим сигурно да је и у Поп Стојановој улици била једна од Озниних испостава која је то и остала и по званичном ослобођењу. Друга реченица која, како смо истакли, допуњује садржај Стефановићевог писма, гласи: "Тата је одведен на саслушање". Рукопис, очигледно, није истоветан, није Стефановићев. Антон Стефановић рекао нам је да је реч о рукопису његове мајке Гите којој је писмо и било намењено. Даље од овога смо на клизавом терену нагађања. Нека ту и престане наш коментар.  -     ЛеЗ 0002756