УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З"

Укупно приказа странице

среда, 07. септембар 2011.

М А С К А И Г Р Е Х / Радојко Лако Веселиновић



Повртар Белатукадруз; пролеће 2011. Мишљеновац,
Звижд. (Снимак Иван Лукић)
Док смо се гледали ћутке нисам осећао ништа баш као и она. Њена незаинтересованост била је разумљива али никако нисам успевао да дефинишем своја осећања или још боље вакуум у глави. Толику празнину без јасног повода. Празнину која се могла поредити са бескрајем космоса.
Сви моји одласци у неиспитане делове психе и тражења одговора на вековна питања, одувек прекривена застором мистерије, завршавали су се страхом од кога сам се бранио силовитим изливом плача.
Сада сам био нем пред празним погледом са толико тајни да је и сазнавање света имало мању тежину. Заправо, био сам суочен са нестанком, а ове очи, чију боју нисам био у стању да одредим, нису дозвољавале да кроз њих украдем бар делић истине. Oдавале су потпуну одсутност и ледену хладноћу. Ни дрхтај мишића, ни трептај ока, као да капци не постоје. Природно, није их било. Само беоњаче испреплетане капиларима, толико ситним да се стицао утисак како зенице не постоје
и све се стапа у једну крваву мрљу. Крваве очи, ни плача ни туге, неразумевања, бившег страха, или неизвесности. Ништа! Очи говоре! Ове су биле неме. Без љутње, без прекора, гнева, беса, гнушања, кајања, самилости, опроста, великодушности, као да су сузама испрале сва осећања. Пожелех да их насликам. Невероватно! Како се уопште тако незахвална помисао уселила у мој ум? Напоменуо бих да овај моменат не спада у ред напетих ситуација набијених емоцијама када се могао очекивати ненадан обрт са сијасет врцавих испада. Пре би се могло рећи да је узбуђење, кога је било, остало иза нас, а ја сам ипак очекивао опроштај који ми она није могла дати. Не знам зашто, али сам одлучио да прекинем доминацију празнине
и осмислим неколико упечатљивих оправдања за учињено, као заклон или покушај изврдавања пред таласом кајања који ће неминовно уследти. Ако сам био сигуран да ћу се покајати зашто сам онда уопште то урадио? Или сам у тренутку одлуке мислио како то сви раде па зашто не бих и ја? Ја нисам као други, ја не газим по туђим осећањима, не мирим се са грубим испадима као да је то део свакодневнице. Ја осуђујем сваку врсту насиља, ма где и било кад! Ха, ако је тако како сам онда доспео у ову ситуацију, да ли је на мене утицала нехумана већина или моја психа тражи поравнање за досадашњу различитост? Чију различитост? Моју или њихову? Ако се они разликују онда је са мном све у реду, али шта ако се ја разликујем од њих!? Када сам то одлучио да будем као други? Не, ово је последица мог тренутног сужења свести, мисли ће се убрзо опет уравнотежити и све ће бити као... Уосталом, можда је она имала разумевања за гнусни чин,  великодушно потчињена, подсвесно припремљена и унапред помирена са улогом маргиналца и вековног губитника. Можда се некад и негде улоге промене? Упркос сплеткарењу и вештом манипулисању својим моралом био сам разочаран резултатом. Нисам се осећао боље. Потпуно пробуђен из претходне тупости, наставио сам да седим за столом и пиљим у те неме очи иако су ми ноге потпуно утрнуле, а обамрлост полако преносила на остале делове тела. Нисам желео да скренем поглед, мада овде није било речи о исказивању надмоћи или потврди чврстог става, иза кога очигледно нисам стајао, а опет једва сам успевао да одржим концетрацију и игноришем прве сузе потекле услед сушења очне слузи. Можда сам мучио себе киван на свој поступак? У сваком случају тирада мисли се наставила и довела ме до помисли да сам у неком моменту, не знајући када, прешао границу свесног и доживео нервни слом, а сада срљам у потпуну изолацију у којој ћу остати све до смрти. Ни могуће сазнање да сам сишао са ума и да ћу остатак живота провести као медиј за иживљавање неваспитаних појединаца није утицало на моју одлуку да раскринкам позадину немилог чина. Шта ја то радим? Као да опет тргујем мислима и за своје поступке тражим оправдање иако је све кристално јасно? Очигледно сам потценио себе. Или преценио? Испод маске узорног маргиналца притајио се монструм и чекао дуго, довољно дуго да ме успава, а онда искористи моју коначну процену безгрешног карактера и зада му снажан ударац од чије вибрације још увек не успевам да сагледам димензије настале штете. Испружих руку, не скидајући поглед са тих очију и отерах мушице које су се окупиле у поприличном броју. Можда су оставиле упљувке? Не знам колико дуго се већ гледамо и немам представу колико времена нисам мислио, затим, колико времена је протекло како сам укључио мисаони апарат, али је сигурно да инсектима не треба пуно да посеју своје потомке на све стране. Ова мала деконцетрација била је довољна да схватим како просторијом доминира оштар звук. Звонио је телефон. Ко зна колико пута и колико дуго. Нерадо сам одвоио поглед од тих немуштих очију и покренуо своје укочене удове. Знао сам ко је на другој страни жице, желео да ме издају ноге и заувек остану парализоване како се више никада и никоме не бих јавио, а моја фигура поприми димензије безначајног глодара не би ли пропао у прву рупу расушеног пода. Ипак сам догмизао до телефона и подигао слушалицу. Зачуло се шуштање овенчано сметњама, а потом се до мене пробио добро познат глас који је инсистирао да окренем нулу не би ли успоставили што коректнију везу. Нисам имао намеру да бесмисленим акробацијама утичем на квалитет звука али је ипак, пре него што сам разбио апарат, до мене допро крај недвосмислене реченице:
-...ребарцима и употребљиву изнутрицу, а очекујем да главуџу располутиш на два равноправна дела.
Иза мене је остало сабласно пиштање док сам пролазио поред стола, немајући снаге да погледам у те очи, да бих стао испред отвореног прозора и дубоко удахнуо смрдљиви ваздух што се вукао улицама загушеним градским испарењима. Доле на улазу пијани младићи су махали пиштољима као да држе листиће од томбуле на којима имају главну премију. При том су се толико драли да је било немогуће разазнати детаље злокобне расправе. Устукнух, у журби затворих прозор и успут навукох завесе. Нисам имао времена да будем сведок евентуалне катастрофе. Одлучих да се вратим свом проблему. Окренут столу брзо сам размишљао, призивао интелигенцију и користио моћ комбинатирике како бих пронашао разумно решење и излаз из ове мучне ситуације. Ма колико се трудио осећај немоћи није ме напуштао. Бесан, обрисах знојаве руке о ногавице панталона, онда се одлепих од прозорског рама, улетех у ходник и ногама докрајчих глупаву направу која је систематски уништавала сваки покушај да озбиљно мислим. Ваљда из тог разлога сам пришао столу, сео на своје место и поставио сувишно питање:
-Да ли је болело или те још увек...
Паде ми на памет да није могуће да је било шта боли. Осетих да се Хамлет осећао глупо, као ја, када је разговарао са лобањом свог оца. Заправо, мора да се сваки глумац који игра Хамлета осећа непријатно док пиљи у беспомоћну лобању. Ипак, Шекспир се сигурно сјајно забављао док је писао свој комад, чак постоје непроверени подаци да је ликвидирао свог оца и држао његову главу на столу док је бележио текст култне реченице: ''Бити ил'...'' Са друге стране стола и даље ме немо гледала одрана јагњећа глава немоћна да саопшти како је моја глупост превазишла све до сада забележене изгреде. Но, имала је очи за разлику од лобање Хамлетовог оца, што ми је давало извесно право да поразговарам са њом. Бар сам тако мислио све док нисам схватио да морам отићи корак даље. Брзо сам стрчао у подрум и донео кожу. Није било потребе да даље полемишем са огуљеном главом када сам коначно имао визију како да неутралишем тренутак слабости, који ме довео у јадно стање и опет узлетим без озбиљнијих последица. Прво сам морао пажљиво залепити руно, притом мотрећи да рупе на кожи буду у сразмери са очима, што сам и учинио. Није смело бити одступања. Капке сам спустио на пола беоњача како бих оку дао заводљив облик. Забринут изгледом трепавица на њих одвоjих кључне сате не бих ли артикулисао поглед и довео очи у претходно стање. Носио сам се мишљу да јој налепим вештачке али је превагнула свест да природан изглед увек зрачи племенитошћу и вансериском лепотом. Помиловах је по глави очекујући да ми намигне али се то није догодило. Претпоставио сам да је још увек љута, мада није било места депресији или сумњи да ће ова мала интервенција умањити свеопшти утисак. Коначно, моје расположење се у многоме поправило, скоро да се могло поредити са усхићењем али ми је потпуну срећу кварио њен одсутан поглед. Као да се није радовала новом васкрснућу са лепим изгледима. Удаљих се неколико корака и пажљиво процених распоред ушију али нисам могао уочити било какву неправилност. Посао је одисао педантеријом, а комплетан утисак гарантовао и квалитет што ми је давало право да се надам највишој оцени. Додуше, није ми била намера да поберем аплаузе за учињено, али сам у основи био задовољан и дозволих себи да гласно изразим своје одушевљење. Након излива очигледно непотребне хистерије, примирих се мало и криомице погледах у правцу главе са мишљу да је још мало упристојим и поведем озбиљан разговор.
Нико није савршен! Савршена бића не постоје, па шта је онда проблем?! Свет од настанка пулсира, граби простор и време, гута структуру, потомства, ширину духа, а избацује епохе и узгредну историју. Не удвара се природи и хоће да је сломи. Оплакујемо прошлост, радујемо се будућности, трајемо, градимо, а мало је времена за лична задовољства. Око нас су савременици, трвемо се међусобно, а то нису здрава супарништва већ громадни поремећаји. Сила, зло, ратови, покори, а онда се прерушавамо у моралне јаднике и анализирамо сопствене промашаје. Успавамо психу милосрдним помиловањем да неби у себи упознали звер. Она тражи одмазду на стотину места. Не може се стићи, ни догегати и зато је боље не газити поља и отварати капију иза које чека огољено лицемерје. Након тихог опроштаја заборављамо, трајемо, а онда се будимо и одлучно тражимо прождрљиви его. И опет смо на старом путу!
Просторијом се ширила мрачна сенка, као црна завеса и поделила собу на два дела и њен крај ме ошинуо по телу и учинио да осетим хладноћу, док је светлост остала у другом крају, сконцентрисана на непомичну главу. Нисам могао напред, да закорачим на светло, да изађем из таме и поново угрејем промрзле удове. Срозах се на колена згрчених руку, овијених око тела, а из ћошка изрони још мрачнији облак и формира главу са разјапљеним чељустима у којима су се назирали огромни очњаци. Удове и тело нисам запазио од силнога страха, а помодреле усне остадоше залепљене једна за другу. Ни уздаха, ни гласа. Тај облик се доваља и ови моје уздрхтало тело.
Драо ме полако, студиозно, хируршки прецизно. Без повреде слузи, нервних завршетака, као да намерава, једном, опет све да врати на своје место. Онда ме ухватио испод браде, где је направио почетни рез и потегао на горе. Доживех одвајање коже, заједно са лицемерјем, као олакшање, као скидање еполета официру издајнику. Трпео сам стоички, а када је кожа са носа остала изнад очију осетих мирис синтетике. Помислих да ово лице није моје, да је залепљено још у детињству и да ћу коначно упознати себе. То сазнање ме радовало. Звер у мени ће се повући, а ја ћу наставити да живим живот безгрешног бића.
Има ли нас безгрешних? У почетку сви тежимо безгрешности, у ком моменту дође до поремећаја? Шта то утиче на нашу психу, шта је исквари да заборавимо првобитне тежње и отиснемо се зачараним путем илузионизма где је све привид, а реч ништа не значи?
Док ми је драо косу заједно са кожом запазих да уз њу одлазе, искуство и зрелост. Фонд речи бивао је све сиромашнији што је значило само једно. Враћао сам се у детињство! Када је кожа склизнула низ теме, знао сам једва неколико слогова и своје име. Било је то доста. Уздахнух са олакшањем и насмејах се безазлено.

                                      *    *    *
   
Зазвонио је телефон.
-Да ли си одабрао јагње? Празници су на прагу!
Спустих слушалицу. Зној ми се сливао низ хрбат. 

  __________________
Radojko Lako Veselinovic, slikar, pisac. Zaposlen u Narodnom pozoristu, Užice,
mob. tel. 064 120 60 70